Terapijski pravci

Objavljeno: 30.5.2022. 10:44

Sistemska porodična terapija

Sistemska porodična terapija posmatra porodicu kao živi i otvoreni sistem, koji je mnogo više od prostog zbira svojih članova. To je sistem koji raste i razvija se i kao takav prolazi kroz različite faze i životne cikluse.

Životni ciklusi:

  • Zasnivanje partnerske relacije
  • Porodica sa malim detetom
  • Porodica sa predškolskim detetom
  • Porodica sa školskim detetom
  • Porodica sa adolescentom
  • Porodica iz koje odlaze deca
  • Postroditeljska porodica
  • Porodica koja stari

Neki autori još navode kao faze životnog ciklusa porodice Mlada nezavisna osoba i Razvod.

Prelazak porodice iz jednog u drugi životni ciklus može biti stresan i narušiti homeostazu kojoj sistem teži. Da bi porodica ostala u homeostatskom stanju, obično najosetljiviji član porodice ispoljava simptom i sprečava dalji razvoj. Tog člana porodice sistemska porodična posmatra kao “glasnika” porodične disfunkcionalnosti. Problem nije lociran u njemu, već u odnosu i međusobnoj interakciji članova porodice, jer se svaki član porodice posmatra kao onaj koji deluje i na koga se deluje ( cirkularna kauzalnost ). Može se reći da je, zapravo, odnos klijent u terapiji, a ne pojedinac.

Fokus ovog pristupa je analiza i promena disfunkcionalnih obrazaca koji onemogućavaju porodici da odgovori na razvojne potrebe svojih članova i da ispuni zadatke iz nekog od životnog ciklusa, već održavaju simptom kod pojedinca.

Kognitivno - bihevioralna terapija


Kognitivno bihevioralna terapija zasnovana je na teoriji učenja i sposobnosti pojedinaca da se menjaju i napreduju kroz korigovanje sopstvenih misli, ponašanja i emocija. U pitanju je relativno kratkotrajna, usmerena psihoterapija za široki raspon psiholoških problema, uključujući depresiju, anksioznost, ljutnju, bračne/partnerske probleme, komunikacijske probleme, strahove, fobije, panične napade, opsesivno-kompulsivni poremećaj, poremećje ishrane, seksualne disfunkcije… Terapija je usmerena na to kako razmišljamo, kako se ponašamo i kako komuniciramo danas (neki drugi terapijski pravci su više usmereni na ranija iskustva iz detinjstva). Deo Vaših problema može se pripisati tome kako su se roditelji, braća i sestre i vršnjaci odnosili prema Vama, ali Vaše rešenje za Vaše probleme leži u tome kako razmišljate i delujete danas. Ipak, mnogo se puta pokazalo korisnim povremeno pregledati izvore Vaših problema i pomoći da naučite kako da promenite način na koji o njima sada razmišljate. Kognitivna komponenta sugeriše da su osećanja i prateća ponašanja rezultat naše interpretacije određene situacija. Sistem bazičnih uverenja predstavlja filter kroz koji se obrađuju i interpretiraju informacije iz sredine, i stvaraju se disfunkcionalne automatske misli koje dalje uslovljavaju nastanak problematičnih osećanja i ponašanja. Kognitivno-bihejvioralna terapija nam daje mogućnost da preispitivanjem i promenom disfunkcionalnih uverenja i ponašanja prekinemo začarani krug i poboljšamo funkcionisanje i kvalitet života. Klijenti u terapiji prvo uče kako da sagledaju svoje maladaptivno razmišljanje i ponašanje, a onda kako da ga modifikuju.

Sam proces rada se zasniva na saradnji sa klijentom i aktivnom učešću klijenta u postavljanju ciljeva tretmana, planiranju seansi i praktikovanju tehnika. Budući da klijenti uče samopomoć u terapiji, često su sposobni da održe poboljšanje nakon završetka terapije. Kada započnete kognitivno-bihevioralnu terapiju, Vaš terapeut će tražiti da ispunite nekoliko obrazaca za samoprocenu kako biste procenili raspon simptoma i problema. U kognitivno-bihevioralnoj terapiji Vi i terapeut dogovarate dnevni red za svaki susret. Dnevni red može uključivati pregled iskustava u prethodnoj seansi, Vaš terapijski zadatak, jedan ili dva trenutna problema, pregled onoga što ste postigli u seansi i terapijski zadatak za sledeću nedelju. Kada biste išli kod ličnog trenera u fitness klub, očekivali biste obuku u tome kako da vežbate kada trener nije tamo. Ista stvar važi za kognitivno-bihevioralnu terapiju. Ono što učite u terapiji je ono što vežbate sami izvan terapije. Istraživanja pokazuju da se klijentima koji izvršavaju terapijske zadatake brže poboljšava stanje i duže im ostaje dobro. Vaš terapijski zadatak može uključivati praćenje raspoloženja, misli i ponašanja; raspored aktivnosti, razvoj ciljeva; pobijanje negativnih misli; prikupljanje informacija; promenu načina komuniciranja s drugima i druge zadatke.

Vi i Vaš terapeut možete utvrditi specifične ciljeve na početku terapije – i možete tokom terapije promeniti te ciljeve. Tokom terapije možete procenjivati da li postajete manje depresivni, anksiozni, ljuti ili slično. Trebalo bi da se osećate slobodno da date svom terapeutu povratnu informaciju o svom napretku. Ova povratna informacija od Vas je korisna kako bi moglo da se utvrdi šta za Vas deluje, a šta ne deluje. Kao dopuna objašnjenjima, često se koriste napisana uputstva koja terapeut daje u toku terapijske sesije. Krajnji cilj terapije jeste da naučite da sami postanete sopstveni terapeut.

Geštalt psihoterapija


“Zdravlje nije puko odsustvo bolesti ili nedostatka, već stanje potpune fizičke, mentale i društvene dobrobiti.” (definicija SZO)

Gledano iz takve celovite, „holističke“ (od grčkog , holos „sve“) perspektive, geštalt terapija ima za cilj razvoj i održavanje jednog takvog harmoničnog stanja celog organizma, a ne „ozdravljenje“ niti “lečenje”, o kakvoj god poteškoći da je reč. Ovo drugo bi podrazumevalo da postoji neko stanje „normalnosti“, što je potpuno suprotno duhu geštalt terapije u kojem se ističe vrednost prava na različitost, nepobitna neponovljivost svakog bića.

Ovakvo shvatanje terapije blisko je pojmu razvoja ličnosti, razvoja ljudskih mogućnosti – koji se jasno razlikuje od težnji ka normalnosti, usmerenih na zdravlje i društveno prilagođavanje. Podsetimo se da prvi grčki „terapeuti“ nisu bili zdravstveni radnici nego robovi zaduženi za održavanje statua bogova; a kasnije, jevrejski sveštenici zaduženi za analiziranje svetih spisa. Obe ove uloge su podrazumevale snaženje veza između bogova i čoveka, ili između nebeskog carstva i Zemlje, uma i materije, između svetih spisa i prirode. U početku, terapija je težila postizanju psihosomatske harmonije, a ne zdravstvenoj nezi. Ovakav smisao ima najviše značaja u ˝novim humanističkim terapijama” u koje spada i geštalt.

Tako, Goldstein, (New York, 1934.) jedan od Perlsovih ( osnivač geštalta ) mentora, kaže:
“Normalnost ne može da se definiše prilagođavanjem, već upravo suprotno tome, sposobnošću da se osmisle sopstvena pravila.“

Geštalt terapija, dakle, uveliko prevazilazi polje psihoterapije u uobičajenom značenju te reči; ona je mnogo više od „terapijske“ metode: pruža nam novi pogled na svet i njegove odnose, uravnotežen razvoj ličnih vrednosti svakog čoveka, ispunjen, kreativan i interaktivan „stil života“, novu umetnost življenja u punijem kontaktu – to je geštalt u svakodnevnom životu.

(preuzeto is knjige Umetnost kontakta, Serž Žinžer, Psihopolis 2010)