Zenkai, sin samuraja, doputova u Edo gde postade pratilac jednog visokog službenika. Zaljubi se u službenikovu ženu i bi otkriven. U samoodbrani, usmrti službenika, a zatim pobeže sa ženom.

Oboje kasnije postadoše kradljivci. Ali žena beše toliko pohlepna, da se Zenkaiu poče gaditi. Na kraju, ostavivši je, otputova daleko, u pokrajinu Bizen, gde postade lutajući prosjak.

Da bi se iskupio za svoju prošlost, Zenkai odluči da u svom životu učini neko dobro delo. Znajući za opasni put koji se pružao nad jednom liticom, a uzrok smrti i povreda mnogih ljudi, on odluči da probije tunel kroz planinu.

Dok je danju prosio, Zenkai je noću kopao tunel. Kada je prošlo trideset godina, tunel je bio 684 metra dug, 6 metara visok i 9 metara širok.

Dve godine pre no što je posao bio gotov, sin službenika koga je usmrtio, a koji beše iskusan mačevalac, pronađe Zenkaia i dođe da ga iz osvete ubije.

“Daću ti rado svoj život”, reče Zenkai. “Samo mi dopusti da završim ovaj posao. Onog dana kada bude gotov, možeš me ubiti.”

Tako mladić sačeka na taj dan. Nekoliko meseci prođe, a Zenkai je i dalje kopao. Mladić se umori ne radeći ništa i poče da mu pomaže u kopanju. Pomažući mu godinu dana, poče se diviti Zenkaievoj čvrstoj volji i karakteru.

Najzad tunel beše završen i ljudi mogaše da ga bezbedno koriste.

“Sada mi odseci glavu”, reče Zenkai. “Moj posao je obavljen”.

“Kako mogu odseći glavu svom sopstvenom učitelju?”, upita mladić sa suzama u očima.